BodyTune Group

Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.

BodyTune Group

Sve bi se u životu moglo izdržati za kratko, i da budeš dobar, i hrabar, i pažljiv, ali život ne traje kratko, a ništa ti ne može postati teško kao obaveza koju sam sebi nametneš u jednom času slabosti ili oduševljenja. Stid te da odustaneš, muka da istraješ.

BLOG

Live Search

 

Iako zavisnost o hrani nije priznata medicinska/psihološka dijagnoza, sistematska revizija literature u vezi sa ovim fenomenom iz 2018 godine je pokazala da zavisnost o hrani/jelu ispunjava sve dijagnostičke kriterije koji karakterišu zavisnost. 

Ovakav oblik odstupanja između dijagnostičkih kriterija i same oficijalno priznate dijagnoze nije nešto novo. Sličan proces prolazi većina oboljenja, s obzirom da je prije svega potrebno u potpunosti okarakterisati bolest i način dijagnoze prije nego se ona zvanično uvrsti. Sličan proces u dato trenutku prolazi i ne-celijakijska preosjetljivost na gluten (NCGS) koja nije vezana za celijakiju (bolest u kojoj imuni sistem tijela prepoznaje gluten kao „neprijatelj“ i napada ga). Poznato nam je da NCGS nije celijakija, ali idalje nije priznata kao zvanična dijagnoza.

Još jedan problem kada su u pitanju zavisnosti je nedostatak jedinstvene definicije istih. Rad od Gordon i kolega je za potrebe rada koristio 11 bio-psiho-socioloških simptoma iz 4 kategorije koje su preuzeli iz petog izdanja dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje od Američkog psihijatrijskog udruženja. 4 kategorije obuhvataju:

  • "oštećenu“ kontrolu, 
  • socijalna  „oštećenja“, 
  • rizičnu upotrebu i
  • farmakološke kriterije.

„Oštećenje“ kontrole se krakteriše žudnjom, veći/dužim konzumiranje od preporuke, neuspješnim pokušajima da se redukuje korištenje substance/ponašanja o kojem je pacijent zavistan.

Socijalna „oštećenja“ se odnose na redukovane socijalne kontakte uslijed zavisnosti ili nemogućnost obavljanja radnih/školskih obaveza zbog zavisnosti.

Nastavak konzumiranja uprskos saznanju o ili manifestaciji negativnih posljedica se definiše kao rizično ponašanje.

Farmakološki kriterijum: potreba pacijenta za većim količinama/dozama kako bise postigao željeni efekat i/ili manifestacija negativnih posljedica u slučaju da se substanca/ponašanje ne konzumira.

Ukupno 52 studije (životinjski modeli i klilične tj. humane studije), objavljenje u periodu 1999-2017 su obuhvaćene u radu. 47 studija je potvrdilo jedan ili više dijagnostičkih kriterijuma zavisnosti, 2 su pokazale miješane rezultate, a 3 nisu potvrdile vezu između hrane i zavisnosti.

8 OD 11 BIO-PSIHO-SOCIOLOŠKIH SIMPTOMA ZAVISNOSTI JE POTVRĐENO NA OSNOVU DOSTUPNIH DOKAZA

Ujedno su sumirani i ostali simptomi kao što su izmjene u proizodnji dopamina (hormona sreće) koji u slučaju prejedanja nalikuju obrascima koji se prepoznaju kod zavisnika o drogama. Još jedan dijagnostički problem je klasifikacija ove zavisnosti. Da li se radi o zavisnosti o substanci tj. hrani ili zavisnosti o ponašanju tj. jelu. Uprkost karakteristikama obe vrste, autori rada su se ipak složili da se primarno radi o zavisnosti o samoj hrani, a ne konzumiranju hrane.

Bitno je naglasiti da iako pretilost, poremećaj sa prejedanjem (binge eating) i zavisnost o hrani imaju slične karakteristike, oni nisu direktno povezani. 25% pretilih osoba pokazuje kliničke simptome zavisnosti o hrani, a 57% pretilih pacijenata ima poremećaj sa prejedanjem.

Iako je pomenuti rad sveobuhvatan i on ima svoje nedostatke. 29 radova su životinjski modeli (miševi ili pacovi) koji su nižeg kvaliteta od ljudskih studija. 3 od 11 dijagnostičkih kriterija: 

  • neuspješni pokušaji redukcije,
  • nemogućnost obavljanja radnih/školskih obaveza zbog zavisnosti, 
  • nastavak konzumiranja uprskos saznanju o negativnih posljedicama nisu dokazani ni u jednom obliku. 

Sve intervencijske studije su koristile namirnice/hranu intenzivnog okusa za svrhu utvrđivanja zavisnosti. Ovu vrstu hrane karakteriše visoki sadržaji šećera/zaslađivača ili generalno sladak okus, visoki udio masti i visoki stepen obrađivanja = brza hrana. Šta znači da ostaje otvoreno pitanje: da li „obična“ hrana koja nije procesuirana može izazvati zavisnost? Studija sa miševima je pokazala da miševi nemaju tendenciju zavisnosti ka „običnoj“ hrani a humana studija iz 2015 je pokazala povećane tendencije zavisnosti prema obrađenoj u odnosu na neobrađenu hranu.

Kako stvari trenutno stoje čeka nas još par godina istraživanja i standardizacije prije nego što zavisnost o hrani postane zvanično priznata dijagnoza, ali sudeći po trenutnim dokazima svakako sve je izglednije da se zaista radi o zavisnosti.

 

Reference

1. Gordon EL et al. 2018 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/29649120/ 

2. Pursey KM et al. 2014 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/25338274/

3. Long CG et al. 2015 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/26633647/

4. Johnson PM el ta. 2010 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/20348917/

5. Schulte EM et al. 2015 https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/25692302/