BodyTune Group

Lakše je nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.

BodyTune Group

Sve bi se u životu moglo izdržati za kratko, i da budeš dobar, i hrabar, i pažljiv, ali život ne traje kratko, a ništa ti ne može postati teško kao obaveza koju sam sebi nametneš u jednom času slabosti ili oduševljenja. Stid te da odustaneš, muka da istraješ.

BLOG

Live Search

 

Ugrubo, ideja je da su za transformaciju djeteta u odraslu osobu odgovorna dva različita neuropsihološka sistema.

Prvi je povezan s emocijama i motivacijom i dominantno je određen biološkim i hemijskim promjenama koje se u organizmu događaju ulaskom u pubertet. Važne promijene događaju se i na nivou biohemije mozga, pri čemu su za ovu priču posebno bitne biohemijske reorganizacije moždanih regija koje čine tzv. sistem nagrađivanja. Aktivacija ovog sistema generiše osjećaj zadovoljstva i, prirodno, težimo da ponovimo ponašanje koje je do takvog efekta dovelo. Upravo je taj aspekt mozga odgovoran za nemir, preteranost, emocionalnu napetost tinejdžera i njihovu neodoljivu potrebu da ostvare sve što su zamislili i iskuse sve što misle da bi bilo dobro iskusiti. Taj isti sistem odgovoran je, međutim, i za to da adolescenta uvede u stanje relativno staložene odraslosti.

 

ZAKON ZADOVOLJSTVA

Dugo se smatralo da su tinejdžeri, usljed bioloških promijena kroz koje prolaze, naprosto zapljusnuti hormonima i iracionalni. Istraživanja direktorke Instituta za razvojnu psihologiju Univerziteta Cornell, Bi Džej Kejsi (B.J. Cassey) mjenjaju pogled na ovu stvar. Sugerišu da pubertetlije nisu iracionalne i da ne potcjenjuju rizičnost ponašanja u koje se upuštaju. Razlog njihovoj razuzdanosti i nemiru ogleda se u tome što precjenjuju doživljaj zadovoljstva. Uprošćeno rečeno, ista količina zadovoljstva pubertetliji donosi veći lični osjećaj prijatnosti nego odrasloj osobi.

Posmatranja i istraživanja metodama neuroimidžinga pokazuju da su neuralne putanje odgovorne za osjećaj zadovoljstva aktivnije u mozgu tinejdžera nego u mozgu djeteta ili odrasle osobe. Otud onaj „neshvatljivi“ intenzitet prve ljubavi, otud „smak svijeta“ usljed prvog raskida, neprospavana noć jer se sutra putuje na ekskurziju…

 

ZAKON POTVRĐIVANJA U GRUPI

Jedna od protivrečnosti tinejdžerskog uma su dvije suprotstavljene težnje koje svaki tinejdžer nastoji da zadovolji: da bude jedinstven i da istovremeno bude uklopljen i pripada vršnjačkoj grupi. Dok prvi motiv vodi u ekscentrično, drugi inicira konformizam.

Kompromis tipičnog tinejdžera izgleda otprilike ovako: ekscentričan je u odjevanju, frizuri, ponašanju u kući, dok ponašanjem van primarnog okruženja dominira nastojanje da se dobije priznanje vršnjaka. Prihvatanje, priznanje od grupe ili omiljenost u njoj čine tzv. socialno nagrađivanje. Istraživanja pokazuju da ono ide rame uz rame s neuralnim nagradnim sistemom i ima isti efekat – osjećaj zadovoljstva čijem se ponavljanju teži.

Psiholog Lorens Stajnberg (Laurence Steinberg) sa Univerziteta Templ izveo je veoma domišljato istraživanje da bi rasvetlio ovaj apsekt adolescencije.

Pomoću fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca), pratio je mozak tinejdžera dok igraju igricu koja simulira brzu, rizičnu vožnju. Očekivano, nagradni sistem u mozgu tinejdžera radi punom parom. U izmenjenom eksperimentalnom dizajnu, ispitanik obavlja isti zadatak, ali mu istraživač sugeriše da zamisli da „vozi“ u igraonici, okružen prijateljima i vršnjacima koje ne poznaje. Snimci načinjeni pomoću fMRI pokazuju eksploziju neuralnih putanja koje čine nagradni sistem.

 

MOZAK JE KRIV?!

Pojednostavljeno gledano, tinejdžer ulazi u pubertet, koji donosi pojačanu motivaciju za seksom, dokazivanjem pred vršnjačkom grupom i potrebom da vježba moć nad vršnjacima. Istovremeno, sa aspekta prefrontalnog korteksa, potpuno je nepripremljen da kontroliše impulse i stavi u odnos zadovoljstvo koje mu pruža seks sa posljedicama neželjene trudnoće; zadovoljstvo koje donosi „kontrola“ nad vršnjacima sa opasnostima od skliznuća u nasilje.

Istraživanja o povezanosti razvoja mozga i psihologije čovjeka u popularnoj literaturi i javnom diskursu često se izvrću naglavačke. Tako je nastala slika o adolescentu koji je zapravo odrasla osoba, ali mu je neki dio mozga još uvek nerazvijen ili je „zakazao“. Otuda debate o tome kada je u redu da se stupi u seksualne odnose, kada je neko zreo za vozačku dozvolu, kada neko postaje potpuno krivično odgovoran… Stvar je u tome da nauka ne tvrdi – niti to može jer nema dokaza za tako nešto – da je mozak adolescenta nedovoljno razvijen. Tvdi da prefrontalni korteks ne prima odgovarajuće instrukcije iz okruženja. Nije „utreniran“.

U razvojnoj i školskoj psihologiji se već neko vrijeme zna da dodatna nastava i tone domaćih zadataka ne mogu da „ispeglaju“ zaostatak sistema kontrole u odnosu na sistem nagrađivanja. Seksualno obrazovanje je poželjno i korisno, ali baby-sitting u stanu samohrane majke ili prezauzetih roditelja pruža više informacija o odgovornostima koje rođenje djeteta donosi.

Sve se to radi a opet tražimo formulu za vaspitanje djeteta.